Državna kontrola – da li je vidite?

Istraživanje Media Ownership Monitor-a pokazuje da mnoge vlade na Zapadnom Balkanu i dalje vrše uticaj na medije, iako to ustav ili drugi zakoni zabranjuju. Pre nešto više od tri decenije, država je kontrolisala sve ili gotovo sve medije u komunističkoj Albaniji i Jugoslaviji, federaciji kojoj su ostalih pet države pripadale. Nakon traumatičnog i ponekad nasilnog prelaska iz komunizma u slobodna tržišta, usledila je pluralna i raznovrsna medijska scena, naročito s dolaskom stranih investitora u potrazi za profitom, a koji su ih kasnije ponovno napustili. 

Danas država i dalje ima prednost u nekim zemljama poput Srbije i Albanije, dok su druge otišle dalje u udaljavanju onih koji su na vlasti od onih u medijima koji bi trebalo da ih drže odgovornima. 

Detaljan prikaz političke kontrole nad sadržajem, distributivnom mrežom i finansiranjem medija pružen je kroz indikatore rizika MOM-a, koji se mogu uporediti ovde i u šest poglavlja ovog regionalnog klastera za Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Srbiju. 

Vlada ili oni na vlasti mogu kontrolisati ili zastrašivati medije na različite načine: direktnim ili indirektnim vlasništvom; kontrolom regulatora koji dodeljuju medijske licence; vlasništvom sa svojim saveznicima; dodelom grantova ili državnih sredstava za oglašavanje od kojih mnogi mediji zavise za opstanak; ili jednostavno zastrašivanjem novinara.

DIREKTNO VLASNIŠTVO

Širom regiona, državni emiteri su transformisani u javne medijske servise, barem po imenu, i sa različitim stepenom uspeha. Prethodni su bili glasila stranke; ovi potonji su još uvek finansirani javno, putem pretplata ili na druge načine, ali bi trebalo da budu nezavisni od uticaja države, sa nezavisnim upravljanjem i nepristrasnom uređivačkom linijom. Realnost često varira, a političko mešanje počinje s vrha. 

U većini slučajeva, parlament imenuje vodeće ljude javnog emitera. U živopisnom političkom sistemu punom različitih stranaka, politička ravnoteža može se postići - ili beskrajnim borbama koje mogu pretvoriti privremeni izbor u kvazi-trajni, sve u korist stranke koja drži tu poziciju. 

I u parlamentu kojim dominira jedna stranka, oni koji su imenovani nose sa sobom politički pritisak. Ovo istraživanje podržava nalaze organizacija poput Freedom House-a, koja je primetila da u Srbiji vladajuća politička stranka uglavnom dobija najviše pokrivenosti u nacionalnim emiterima. 

U Bosni ova organizacija navodi da lokalni i regionalni javni emiteri često deluju kao partijske platforme, posebno u srpskoj polovini zemlje. 

Takođe je utvrdila neopravdan uticaj na uređivačke politike kod javnog emitera na Kosovu, iako parlament sada preduzima korake ka depolitizaciji imenovanja u toj institucijai. Pozitivnije, Freedom House je naveo da je državni emiter Crne Gore, RTCG, napravio korake u postizanju statusa pravog javnog servisa, sa balansiranijom uređivačkom politikom i sadržajem koji uključuje raznovrsne političke perspektive. Ankete javnog mnjenja u 2022. godini pokazale su povećano poverenje javnosti u RTCG, kao i veći broj gledalaca.

INDIREKTNO VLASNIŠTVO 

Nakon perioda obećavajućih reformi, Srbija pokazuje najuočljiviji pad u regionu kada je reč o indirektnom vlasništvu države. Revolucionarni zakoni iz 2014. godine zabranili su državi direktnu ili indirektnu kontrolu nad bilo kojim medijem. Država je prodala sve svoje lokalne medije, ali zadržala uticajne nacionalne novine poput Politike i Večernjih novosti. Izgledalo je da pravi nove korake ove godine sa promenama medijskih zakona, mnoge od njih pozdravljene od strane EU, poput kodifikacije uloge Saveta za štampu i transparentnijeg sufinansiranja javnih konkursa. Međutim, ovi napredci zasenjeni su amandmanima usvojenim u zadnji čas kojim se poništavaju odredbe iz 2014. godine. Zakonodavstvo usvojeno krajem 2023. godine omogućilo je državnim telekomunikacionim kompanijama - u praksi, nacionalnom gigantu Telekom Srbija - da kupi i upravlja medijskim kompanijama. 

Telekom Srbija ušao je na medijsko tržište 2004. godine kada je osnovao svoj online portal Mondo. Od tada se bavio poslovima koje su ukazivali na značajno širenje u medijima, kupujući uticajne izdavače i emitere širom regiona. Godine 2018. Mondo je ušao u strateško partnerstvo sa Adria Media Group, koja izdaje Kurir, vrlo prodavani tabloid, i takođe je pomogao kupovinu kablovskog operatera koji danas poseduje dve nacionalne televizijske stanice, Prva i B92. Godine 2022. Telekomova podružnica Arena počela je emitovanje sportske kanale širom bivše Jugoslavije, uključujući Hrvatsku i Sloveniju. Ova vrsta vertikalne koncentracije ne samo da nije imala premca u regionu, već je bila i problematična sa regulatornog stanovišta. Sada je legalizovana.

KONTROLA NAD REGULATORIMA 

Ustavi i zakoni garantuju slobodne i fer medije, a regulatori bi trebalo da nadziru njihovo sprovođenje. Međutim, i oni mogu biti pod uticajem države. Reporteri bez granica (RSF), dali su Albaniji najniže ocene za slobodu štampe u regionu 2023. godine, tvrdeći da su imenovanja u javnim medijima i regulatorima politizovana. Takođe su naveli da Regulatorno telo za elektronske medije u Srbiji nema nezavisnost, i kritikovali su ga nakon što su četiri TV kanala za nacionalno emitovane dodeljena pro-vladinim medijima 2022. godine. U vezi sa Kosovom, RSF je pozdravio prve korake učinjene kako bi se nezavisnost radnog tela za nezavisnost medija povećala profesionalnim imenovanjima.

PRIJATELJSKI VLASNICI 

Najveće medijske kuće u Albaniji u vlasništvu su moćnih porodica koje imaju bliske veze sa političarima i vode biznise od građevinarstva do trgovine naftom. Čak i ako postoji mnogo medija na malom tržištu, njihovo izveštavanje često pokazuje snažnu pristrasnost prema ekonomskim i političkim interesima njihovih vlasnika. MOM-ovo istraživanje pokazalo je da mediji čiji vlasnici imaju određene političke afilijacije pokrivaju 98 odsto albanske publike. MOM ocenjuje političku kontrolu nad medijskim subjektima kao visoku, gde Socijalistička partija vlada od 2013. godine.

FINANSIRANJE PUTEM DONACIJA 

U malim i fragmentiranim tržištima, održivost je ogroman problem, a neki mediji opstaju samo uz finansijsku podršku države, u vidu sredstava za emitovanje ili javnog oglašavanja. Podsticaji tokom pandemije COVID-19 održali su mnoge medije koji i danas čeznu za državnom finansijskom pomoći, idealno uplitanja u uređivačku politiku. 

U Crnoj Gori, najmanjem tržištu koje ima tri dnevne novine, pet nacionalnih televizijskih stanica i 150 drugih registrovanih medija za samo 620.000 stanovnika, država plaća proizvodnju obrazovnog, kulturnog ili sadržaja vezanog za manjine. Izvršni direktori medija, predstavnici kako komercijalnih tako i lokalnih javnih medija, zahtevaju više državne pomoći da bi opstali. 

U Srbiji, državno finansiranje je značajno, ali donacije se dodeljuju neujednačeno i nejasno - iako je zakonodavstvo iz 2023. godine osmišljeno da donese više jasnoće u ovom pogledu. Mnogi, posebno lokalni mediji, imaju skroman prihod od oglašavanja i oslanjaju se na državnu pomoć, posebno na donacije za sufinansiranje različitog medijskog sadržaja. 

Vlada Albanije koristi „štap i šargarepu“ kako bi oblikovala medijsko izveštavanje. Neki istaknuti mediji dobijaju subvencije i koncesije, ali oni koji su kritični prema vladajućoj stranci suočavaju se sa kaznama, inspekcijama i drugim kažnjavanjima. Nekorektna i diskriminatorska raspodela indirektnih državnih sredstava glavni je izvor prihoda za albanske medije, a njen nejasan karakter podstiče sumnje u trgovinu uticajem među stranim posmatračima. 

Sofisticirani propagandni aparat, finansiran javnim novcem, generiše unapred pripremljeni sadržaj koji se širi putem televizijskih stanica i online medija. Na primer, nedavno istraživanje je utvrdilo da su priče o prestonici Tirani u medijima naklonjenim vlasti bile gotovo identične sa saopštenjima za medije koja je izdavala opština.

FINANSIRANJE PUTEM ZVANIČNOG OGLAŠAVANJA

Severna Makedonija je mala, ali ima tržište s oštrom konkurencijom - toliko oštrom da je 33 televizijskih stanica propalo u poslednjih 12 godina - ali danas ih i dalje ima 44, za malo zemlju sa 1,8 miliona ljudi.

U nadi za održivost, mediji su prvo potražili podršku države. Do 2016. godine, država je bila najveći oglašivač u zemlji. Desničarska vlada, na vlasti od 2006. do 2016. godine, platila je "prijateljskim" medijima preko 26 miliona evra za vođenje kampanja na teme kao što su etika i zdrava ishrana i način života.

Dotok državnog novca presušio je 2017. godine. Nova vlada, koju predvode levosocijalisti, zabranila je kampanje od javnog interesa kako bi suzbila trgovinu uticajem.

Ovaj naizgled hvale vredan korak imao je nenameravane posledice: bez novca, mnogi mediji su propali. Televizijske kompanije molile su vladu da ukine zakon i sada izgleda da će se to desiti, ali uz određene mere opreza: troškovi moraju biti strogo ograničeni, a lokalne samouprave mogu koristiti samo lokalne ili regionalne medije. Na ovaj način država će garantovati da će godišnje potrošiti između 3 i 4 miliona evra.

ZASTRAŠIVANJE NOVINARA

Na kraju, ali najvažnije za same novinare, država može koristiti svoju moć da putem pretnji osigura pozitivno izveštavanje.

Poslovni ljudi rade isto, podnoseći tužbe - tzv. SLAPP tužbe, s ciljem gušenja javnog mnjenja - protiv novinara koji izveštavaju o njihovim poslovima.

Željeni rezultat, samocenzura, prisutna je širom regiona.

Novinari kritični prema albanskoj vladi bili su izloženi političkim napadima i kampanjama blaćenja, kao kada je gradonačelnik Tirane nazvao jednu novinarku plaćenim ubicom kada je pitala o ugovoru o upravljanju otpadom.

U Srbiji, regulatori su kritikovani jer nisu preduzeli ništa da zaustave političke napade na novinare pokrenute od strane članova vladajuće elite i pojačane na pojedinim nacionalnim TV mrežama. Nezavisni novinari takođe se suočavaju s ograničenim pristupom za intervjue sa predstavnicima vlade i javnim informacijama.