KONCENTRACIJA – UVEK LOŠA?
Media Ownership Monitor, kao što samo ime sugeriše, ima za cilj da sazna ko poseduje koje medije - i da li neka strana ima preveliki uticaj na vesti i informacije koje građani mogu primiti. Ovo može biti ogroman izazov čak i u potpuno funkcionalnoj demokratiji, gde istina može biti skrivena iza mreže tajnovitih ofšor kompanija, komplikovanih korporativnih struktura ili međusobnih vlasničkih odnosa, ili vlasnika po punomoćju - koristeći rođake ili saradnike kako bi prikrili stvarnog vlasnika, koji zapravo donosi odluke.
Građani trebaju znati ko stoji iza informacija koje dobijaju kako bi bolje procenili njihovu pouzdanost.
Čak i ako se utvrdi ko su vlasnici, može biti teško utvrditi koliki je njihov uticaj. To zavisi od udela medija u publici i prihodima na tržištu u medijskom sektoru.
Zemlje Zapadnog Balkana obično imaju jasna pravila o obavezi objavljivanja vlasništva, ali je teško doći do tih informacija. Neke zemlje prave napredak sa nedavno objavljenim nacrtima zakona kako bi otklonile ove nedostatke, ipak, put je dug, ali neophodan, kako za društva tako i za njihove aspiracije da će se pridružiti Evropskoj uniji.
Kompanije mogu propustiti da prijave zakonom obavezne informacije nadležnim organima, koji često nemaju resurse da ih prate. Ovi organi - bilo da su u pitanju registri preduzeća, regulatori medija, poreske uprave ili ministarstvo finansija - ne čine uvek svoje dokumente javnim i ne odgovaraju redovno na zahteve za informacijama, možda zbog nedostatka vremena i osoblja, ali u nekim slučajevima iz jasnih političkih razloga.
Media Ownership Monitor (MOM) uzeo je uzorak medija u svakoj zemlji koji imaju najveći uticaj na javno mnjenje, kako bi utvrdio ko ih poseduje i kakav udeo na tržištu kontrolišu.
Prvi koraci bili su potraga na veb-sajtu kompanije za ovim informacijama, ili pregled njihovog godišnjeg izveštaja. Ili jednostavno ih pitati. Ako je ovo uspešno, smatralo bi se retkim slučajem proaktivne transparentnosti.
Ko Poseduje Vaše Medije?
Međutim, u Bosni i Hercegovini, na primer, otprilike četvrtina uzoraka medija, uključujući neka od velikih imena, nije imala pravno obaveštenje (impresum) na svojim veb-sajtovima koje navodi vlasništvo i autorstvo publikacije, ili njenu adresu. Oko 15 posto nije imalo nikakve informacije o svojim vlasnicima.
Još uvek postoje slučajevi vlasništva putem punomoćnika, kada se identitet onih koji su zvanično registrovani kao vlasnici razlikuje od onih koji zapravo kontrolišu uređivačku liniju i sudbinu preduzeća. Dok neke zemlje nacionalni poslovni ili medijski registri javno pružaju informacije o strukturama vlasništva, na drugim mestima ovi podaci se čuvaju iza zida ili zahtevaju sudske naloge za otkrivanje, kao što je to slučaj u Bosni i Hercegovini, na primer, gde je MOM tim morao podnositi zahteve za informacijama lokalnim opštinskim sudovima gde su mediji registrovani.
U nekim slučajevima, izgleda da postoji prilično očigledan politički motiv.
SAD tvrdi da je to slučaj sa Alternativnom televizijom-Banja Luka (ATV) u Bosni, koja, kako kažu, pripada kompaniji koja je tesno povezana sa porodicom lidera bosanskih Srba Milorada Dodika, tvrdnja koju on i TV stanica negiraju.
“Dodik je stekao vlasništvo nad ATV da bi namerno i izričito promovisao svoju agendu, koja uključuje napore da omalovažava druge političke figure”, saopštenje vlade SAD kaže. “Sam Dodik lično vrši ličnu kontrolu nad ATV-om.”
Bosna nije usamljena u tome da ima medijske kompanije sa sumnjivim vlasnicima putem punomoćnika i malo informacija o tome ko zaista upravlja.
U Kosovu je MOM pitao 44 medijske kompanije o njihovim vlasnicima; samo 15 je odgovorilo. Tražeći informacije o vlasnicima registrovanim u inostranstvu, dobili smo odgovore iz Severne Makedonije, ali relevantni registri u Holandiji i Luksemburgu rekli su da javno ne objavljuju podatke o krajnjem vlasništvu.
U Crnoj Gori, istraživači su istakli drugi problem koji se odnosi na neprofitne medije. Oni ne moraju otkrivati upravljačku strukturu ili finansiranje na isti način kao komercijalni mediji, i mogu primati donacije i državnu pomoć bez kontrole.
“Postoji puno prostora za manipulaciju i zloupotrebu”, rekao je Goran Đurović, šef nevladine organizacije Medijski centar u glavnom gradu Podgorici. “Oni koji žele da promovišu sadržaj koji je uglavnom propaganda kroz neprofitne medije imaju veliko područje koje niko ne nadgleda.”
Crnogorski medijski sindikat rekao je da publika često ne zna ko stoji iza veb-sajta ili druge medijske kompanije jer registracija medija nije obavezna zakonom. “Postoji ogroman prostor za manipulisanjem političkim i ekonomskim uticajem”, kaže se.
U oktobru 2023. godine vlada je izjavila da bi mogla dati regulatoru elektronskih medija moć da natera kompanije da otkriju svoje “stvarne krajnje vlasnike” i spreče prekomernu tržišnu dominaciju.
Šta Znači Prevelika Dominacija?
U metodologiji MOM-a, koncentracija medija se smatra visokom ako četiri glavna vlasnika u bilo kojoj grani medija - televiziji, radiju, štampanim medijima ili onlajn - imaju više od polovine udela u publici ili tržišnom udelu merenom prema prihodima. Ostali pokazatelji posmatraju koncentraciju u svim granama medija, sa različitim pragovima koji pokreću ocenu 'visokog rizika'.
MOM nije istraživao koncentraciju prekograničnih medija, nešto zapostavljenu oblast na tržištima koja prelaze granice s obzirom na zajednički jezik, nasleđe i kulturu.
Iako slika nije potpuna, čini se da je najveća koncentracija medijskog tržišta u regionu u Albaniji i Srbiji. Srbija je najveće tržište sa sedam miliona stanovnika; Bosna ima oko 3,3 miliona, ali je podeljena na dva entitea sa različitim medijskim sitemima; a zatim sledi Albanija sa oko 2,8 miliona stanovnika.
Na drugom kraju skale, Makedonija i Crna Gora čini se da imaju manji problem sa medijima koncentrisanim u samo nekoliko ruku, međutim rizik od koncentracije ostaje visok u oba ova država zbog nedostatka podataka o publici koji bi omogućili merenje koncentracije.
U Albaniji, vlasništvo na prvi pogled deluje raznovrsno sa navodnim miksom biznismena i novinara na čelu. Ipak, pažljiviji pregled MOM-a otkriva koncentraciju moći unutar nekoliko porodičnih konglomerata koji dominiraju emitovanjem kao i štampanim medijima.
Podaci pokazuju malo napretka u pet godina od poslednje provere MOM-a
Na pozitivnoj strani, koncentracija medija je neznatno opala od poslednjeg istraživanja u Albaniji, gde je udeo tržišta televizijskog emitovanja bio 89,6% 2018. godine, dok je 2023. godine pao na 72,4%, zbog smanjenja tržišnog udela porodice Hoxha (Top Media) i ulaska novih igrača (A2 CNN i Euronews Albania). Takođe, Klan Grupa je prodala ABC News TV, što je dodatno smanjilo koncentraciju na tržištu. Međutim, treba napomenuti da je koncentracija tržišta i dalje značajna i ocenjena kao visok rizik za medijski pluralizam. EU je u svom izveštaju o Albaniji za 2023. godinu navela da se preplićući poslovni i politički interesi, nejasnost finansiranja i koncentracija vlasništva nad medijima i dalje ometaju nezavisnost medija, pluralizam i kvalitet novinarstva.
U Srbiji, jedinoj drugoj zemlji u regionu koju je MOM ranije istraživao, indikator rizika za koncentraciju publike ostao je "visok".
Kosovo i dalje nema pravnu osnovu da spreči koncentrisano vlasništvo, iako su medija zaštićeni Ustavom. EU ga je kritikovala zbog toga kao i zbog nedostatka transparentnosti vlasništva. Međutim, u oktobru 2023. godine, regulator medija konačno je objavio nacrt propisa o ovom pitanju, koji je, između ostalog, predložio limit od 49 odsto stranog vlasništva bilo kojeg licenciranog medija.
Da li je koncentracija uvek loša stvar?
Iako je koncentracija vlasništva najbolje izbeći u idealnom svetu, stroga ograničenja vlasništva mogu imati neželjene posledice u krhkim tržištima. To može učiniti medije nekomercijalno održivim, što otvara put moćnim poslovnim ljudima da preuzmu ulogu krajnjeg finansijera. Oni zarađuju dovoljno novca u drugim oblastima da subvencionišu gubitke medija koje mogu koristiti kao megafon za promovisanje svojih poslovnih ili političkih interesa. Na primer, Severna Makedonija ima jedan od najnižih pragova za vlasništvo nad različitim vrstama medija na svetu (nula), ali mediji se žale da ih to ekonomski guši.
Siromašni I Nekompletni Podaci
Zapadni Balkan pati od opšteg nedostatka pouzdanih, javno dostupnih podataka o tržištu koji bi pomogli u određivanju koncentracije medija. Udeo publike meri se pomoću privatnih agencija za ocenu rejtinga, uglavnom kako bi oglašivači znali doseg i vrednost određenog medija. Međutim, njihovi podaci često su nepotpuni ili nisu javno dostupni.
U Albaniji, samo jedna agencija za istraživanje publike ostala je aktivna, smanjujući se s tri pružaoca usluga pre pet godina. Dostavlja podatke samo za televiziju, i to samo za glavni Top Channel, čije brojke ne mogu biti objavljene zbog pravnih sporova. Nema dostupnih podataka za novine, radio ili online medije.
I u Severnoj Makedoniji, podaci o publici su nepotpuni, nepouzdani ili oboje. Samo se za pet od 43 televizijske stanice zna koji su im rejtinzi, a gledanost meri priznata agencija Nielsen, ali uz trošak - koji plaća samo velikih pet. Telefonska istraživanja Agencije za audio i audiovizuelne medijske usluge delimično popunjavaju prazninu za druge emitera, ali nisu idealna. Novine objavljuju podatke o tiražu - ali ne i o mnogo korisnijem broju prodatih primeraka. Što se tiče online medija, kao i u većini zemalja, ne postoji unificirani sistem praćenja.
Kosovo nema zvanične podatke o publici.
Dakle, u velikoj meri region se morao meriti bez referentnog okvira. Neki medijski aktivisti tvrde da su dostupne cifre možda i iskrivljene, odnosno vođene ličnim interesima.
Udeo na tržištu, prema prihodima, takođe bi trebalo da bude javno dostupna informacija, ali to često nije slučaj, pri čemu se često navodi poslovna tajna kao jedan od razloga. Iako postoji napetost u regulisanju ove oblasti, čini se da su se pojedni regulatori previše lako složili s poslovnim subjektima da ne objave nijedan od svojih podataka.
Još jedan ogroman problem je taj što su medijske kompanije često podružnice većeg preduzeća ili konglomerata koje daju samo ukupne podatke o poslovanju. Najuspešniji medijski konglomerat u Srbiji dobar je primer. Pink Media Group ostvarila je prihod od 8,5 milijardi dinara (73 miliona evra) i profit od 2,2 milijarde u 2022. godini. Međutim, nije bilo moguće pronaći podatke o performansama pojedinačnih medija unutar grupe, kao što su Pink Television ili Pink Radio. U Srbiji mediji i medijske kompanije ne objavljuju podatke o prihodima od oglašavanja ili njihovom tržišnom udelu.
Na Kosovu gotovo nijedni mediji ne objavljuju finansijske podatke. Agencija za poslovni registar Kosova i Nezavisna medijska komisija pružile su deo traženih podataka o tržišnom udelu medija, ali ministarstvo finansija nije objasnilo zašto izveštaji za većinu medija nisu mogli biti pronađeni na njihovom veb-sajtu, kako bi trebalo. Poreska uprava je odbila pružanje informacija iz razloga poverljivosti.
